Задушнице и печени пилићи

Ево прођоше и још једне задушнице. То је знате онај дан у години када идемо на гробље да би сваком другом рекли добар дан, стали да се сити испричамо са неким кога дуго нисмо видели. Ако неко није почистио дан пре, почупао шибљак и коров ето прилике. То је дан где сви иду колима, јер нема везе што се станује на 200 метара од гробља морају да се носе плетене корпе и дрвене гајбице пуне хране као за пук војске. То је дан када највише страдају пилићи јер забога ако ниси черечио пиле, највећи српски грех. А још већи грех је ако нисте оставили који лист киселог купуса па да на 40 степени поједете коју сарму јер ваља се. О кифлицама, питама колачима и тортама не желим ни да причам.

Није то само у мањим срединама има тога свуда да се не лажемо. И некако имам утисак да нико није питао покојника да ли му се свиђа. Ставиш му тањирче свега и уопште не питаш да ли је гладан/а. Да ли му/њој се једу сарме и черечено пиле. А онда се гледа ко је дошао, пишу се неоправдани, броје се свеће. Бележе се сузе неке лажне, неке праве. Мало се глуми пред родбином. Прича се колико шта кошта и колико се потрошило али за задушнице се не штеди. И увек “покојници су волели“.

Ја нисам неко ко иде од софре до софре. Али чисто сумњам да су ту неке веселе приче. А мислим да би требало. Данас је дан када се ми сећамо наших најмилијих, наших који физички нису међу нама. Нема дана а да не помислимо на наше најмилије. А вероватно и они помисле на нас тамо у “сабирном центру“, како сад живимо без њих, да ли се сналазимо, да ли недостају. Има баш један леп монолог у филму “Сабирни Центар“ на ту тему. Данас би требало да се сетимо свих нежности, свих анегдота. Шта је то што би покојници волели. Колико нам је било лепо са њима док су били физички присутни.

Само нешто баш не верујем да се то ради. Најбитније је печено пиле. Игром случаја власних продавнице пилетине је кућни пријатељ и рекао нам је “од један ноћас печем пилиће и још имам гомилу“.

Када би смо могли да се мало насмејемо, да се сетимо тих анегдота. Да дођемо упалимо свећу испричамо се и одемо код куће на кафу. И да тамо евоцирамо оне најлепше успомене које нас вежу.

Иначе овај обичај доношења хране на гробља је из периода без транспорта, планинска села када се ишло пешице по два дана. А сада када се долази “млазњаком“…мислим да је сувишно.

Помјаните покојнике у најбољем светлу. Помислите на њих како доликује. Ипак су то наши најмилији. И размислите шта је то што би ОНИ волели.

“А ваша Распевана Куварица је одлучила. Оставиће у аманет ономе ко ме буде наследио да обавезно дође на гроб када су задушнице. И да подели преко гроба ону крем бананицу најјефтинију од 5 динара и желе зеку. Да свим пролазницима се удели. Еее да да још нешто…“да обавезно отерју цигане који сакупљају восак и сарме, и да случјно не дају мачки залогај“. Мислим да је то фер са моје стране.“