Кад кажу да имате дигиталну деменцију

Ако нисте свесни време је за аларм

Кад кажу да имате дигиталну деменцију а ви…Сви знамо шта је деменција. По некој званичној дефиницији деменција је прогресивно и неповратно пропадање интелектуалних способности и виших менталних функција (интелигенције, мишљења, говора, памћења, учења, имагинације итд.) услед одређених органских узрока. Да поједноставимо деменција је пре свега губитак памћења. Не знате шта сте доручковали али знате шта сте радили као дете. Пропратне појаве су и појава имагинарних особа или ствари које не постоје. Дементне особе заборављају битније датуме. Е ту ћемо мало застати.

Податак о заборављању датума је веома битан за савремену болест звану “дигитална деменција“. Развојем технологије посебно мобилних телефона добили смо једну нову болест под називом дигитална деменција. Да добро сте прочитали. Али да вас прво нешто питам.

Да ли вам се десило да не желите да запамтите нечији рођендан него вам је лакше да га укуцате у апликацију телефона? И та апликација вас једноставно звуком или одређеном мелодијом подсећа да је тог дана нечији рођендан. На фејсбуку такође има списак рођендана који излази сваког дана тако да и ту не морате да бринете око памћења истог.

Мобилни телефони поседују разноразне апликације које уместо вас памте када су вам плодни дани, када морате код зубара, код сервисера за кола. Уствари, телефони које још називамо и паметнима све памте уместо нас. И потпуно нас заглупљују. Полако али сигурно наше мождане вијуге одумиру због лењости а да ми нисмо тога ни свесни. Нас привлаче све новотарије, тј. наш мозак ужива у свим новим стварима у шаренилу разноразних апликација које под паролом “да олакшају“ у ствари праве контарефекат. Ми полако али сигурно заборављамо битне ствари у животу и препуштамо се чарима андроида. У десетом веку, за годину дана човечији мозак је у просеку примио количину информација коју данас мозак прими за пет минута. У десетом веку човек је морао да запамти толико много информација јер није имао гугл да само притисне ентер. Усмена предања су се преносила са колена на колено. Генерације су памтиле.

Данас ретко ко памти. Нема потребе јер ту је свемогућа апликација и један тастер. Почели смо и да заборављамо да пишемо. Прочитала сам једну студију у којој се каже да је данашњи мозак код деце и тинејџера буквално атрофирао. На снимцима магнетних резонанци и скенера се јасно виде делови мозга који су смањени и то баш доста. Установљено је да је то код деце и тинејџера који се превише ослањају на савремену технологију. Та деца сматрају да постоји неко чудо од телефона које ће размишљати уместо њих. И зашто би они онда се трудили да памте када не морају.

ПОТРАЖИ НА ИНТЕРНЕТУ. Самим тим што не морају да памте мозак има ослабљену функцију и временом све више слаби. Та деца било мала из вртића или тинејџери полако али сигурно губе концентрацију. Губљењем концентрације губи се и стрпљење па имамо све више деце која не могу да се сврте на часу од 45 минута. Некада си био геније ако све запамтиш на часу јер си лакше код куће учио. Данас имаш телефон који притиском на дугме памти предавање уместо тебе. И зато имамо смањен критеријум знања. Имамо децу која једноставно не могу да уче.

Популаризацијом дигитализације дошли смо до генерација са двоструко смањеним интелектом у односу на предходне. Земље које су укинуле коса танка усправна дебела и увеле електронске свеске су уназадиле своје генерације. Деца нису научила да пишу или она која су знала заборавила су и да се потпишу како треба. На општим тестовима показала су лошије резултате у односу на децу из држава са самњеним коришћењем технологије. Довели смо до тога да нам деца и њихови родитељи имају дигиталну деменцију. Болест савременог доба које нисмо ни свесни. Ништа више не пишемо, не остављамо поруке на столу, не читамо папирне књиге, не шаљемо писма. Не учимо љубавне стихове напамет. И мозак наравно пошто нема шта да ради полако али сигурно пропада. Па се после чудимо што више нема оног “то мора да се зна у пола ноћи и пола дана“. Има неко ко зна уместо нас.

У кулинарству је ситуација мало сложенија. Некада се деци давало тесто да месе. Учила су се од малих ногу, а и било је добро за развој моторике. Деца су јела домаће кифлице, пите за доручак а данас куповне кроасане јер је лакше и брже. Некада се кувао ручак, а данас експрес ресторан и готово јело на килограм. Све то доводи опет до деменције јер заборављамо основне ствари. На пример да посолимо јело. Или банални пример да попијемо воду. А и за то има апликација да нас подсети колико смо жедни. На жалост због све веће улоге технологије у друштву човечанство полако али сигурно пропада. Почиње да заборавља ствари које је до јуче познавало. Човек се не сећа битних датума, не сећа се својих најмилијих тренутака. Мало размислите и схватићете колико сам у праву. Тргните се док још није касно. Победите Џорџа Орвела.