Мини мафини са вишњом посни

Мини мафини са вишњом посни… Боже како волим ове возове који имају купее. Па не смета ми ни “чистоћа истих“. Додуше сада имамо оне савремене возове који су на дугме али некада није било тако. Сећам се једног мог путешествија возом, а било их је ни броја им се не зна. Моја мама има једну констатацију како ја и тата финансирамо железницу јер обожавамо да се возимо возом :).

Елем, био је то петак неке 199…брзи воз за Ниш. Веровали или не тада смо сви чекали да ли ће да се појави кондуктер. Већина моли Бога да се дотични не појави да би могли касније ако им се карта којим случајем не поништи, да поврате новац или бар део новца. У те особе сам спадала и ја и још увек спадам јер признаћете увек добродође тај новац. Додуше тада сам га обавезно трошила на бувљаку купујући генијалне ствари које ничему не служе осим да ватају прашину. А и потајно сам се надала да ће да ми упадне Дел Бојов сат али нешто још увек ништа.

Знала сам ја да купујем и од оних цигана у Каменичкој у Београду оно за рендање купуса што се ставља на нож. Они су тада имали сигурно више пара од мене у џепу, али су се поштено и смрзавали. У има тог смрзавања волела сам да се покажем као добитник седмице на лотоу и сад мислим да имам три четири љуштилице, нешто што скида рђу са рингле ( а имам шпорет на плин) и имам нешто што кромпир сече у спиралу.

И да наставим са возом…дотични кондуктер долази. почиње да узима свој “харач“. Почињу и прве свађе, прва мољења…“Куме, немој ‘леба ти имам камару деце немам за карту!“

Ја као сваки частан грађанин ове земље имам уредну карту. АЛИИИИИ за ту моју уредну карту ја сам заузела чак три места. На једном седим ја а на друга два седе моје ствари. Ту поред стоји један господин. Ја као и већина људи овде не реагујем на то његово стајање. Додуше једино се моје ствари башкаре на сопственом седишту. Кондуктер ме уљудно опомиње и ја већ следећег тренутка делим место са својим стварима.

Осврћем се около не би ли чула неки трач. Као за инат трачева нема. Тада нису биле ове фарме и задруге па и није било трачева. Само дневна политика и како преживети. Пролази возни стјуарт или келнер како год, који нуди кафу, сокове, пиво. Нико се не усуђује да га заустави јер сви мисле “ух овај је сигурно дерикожа“. Има и оних који који се освћу не би ли их неко частио, а имају гарант пун штос пара код себе.

И као што увек бива неко заподене причу и мало по мало сви у купеу смо род рођени. Боже, па само партију што не направимо. И тако у разговору ко је, шта је, чиме се бави, један момак рече да је главни кувар на бугарском приморију у неком ресторану. И од њега ја добијем овај рецепт. И кад год је пост ја их спремам јер су невероватно укусни, мекани а и брате издашни су. Ово вам је мерка за једну туру од 24 мини мафина или како их моја другарица назива мафинчета.

За мини мафине са вишњом посне потребно је 150гр меког брашна тип 400, 30гр какаа, на врх кашичице соде бикарбоне, пола кесице прашка за пециво, прстохват соли, кесица ваниле, 100гр шећера, кашика меда, кашичица сирћета, 180мл воде млаке, 50мл уља, 24 вишње

Прво измешајте све прашкасте састојке па додајте умућене све течне састојке. Све добро сједините варјачом.

У оне мале калупе сипајте по једну вршну кашичицу теста да прекрије две трећине калупа. У средину ставите по једну вишњу. Може и замрзнуте. Није потребно предходно одмрзавати.

Пећи на 180 минута око 20 до 25 минута у зависности од рерне. Ја имам калуп који има 24 мафина и то је кнап. Само да напоменем да су много лепши када су мањи него они велики. И још нешто уопште вам није потребна чоколада. Овако делују лепше сви неједнаки и криви.  Идеални су за пост па се нећете обрукати за сва посна славља. Пријатно!!!