А који су твоји укуси из прошлости?

А који су твоји укуси из прошлости? Знате ли онај моменат када вас неки мирис или укус подсети на предивне тренутке у детињству. Када вас ситница подсети какви сте били, у чему сте уживали. То су ситнице које су за вас велике као кућа. Покушајте да се сетите тог мириса, тог укуса, да се сетите тих слика. Само немојте оно патетично “мирис мајке, оца, бабе, деде“, јер нисам мислила на то. Уфффф, сад ме ово подсети на друштвене мреже, слике и коментар “моје све на свету“ и ставе рецимо годишњицу брака родитеља или децу у милион и једној пози. То не волим ни нацртано! Али то је за други пост.

Ово су они мириси који вас подсећају да сте имали безбрижно детињство и то што вам родитељи нису дозвољавали неке ствари сада вам изгледа тотално у реду.

Главни актери ове приче су хлеб, паштета и парадајз. И споредна улога код мене јогурт.

Игром случаја доспела сам у ситуацију да не могу да кувам због инсталација које се реновирају. Још и кршим КЕТО исхрану на којој сам. А обожавам комбинацију паштете и парадајза. И то ме је подсетило на детињство.

Нешто ми је тако дошло да се присетим породичних летовања у Јелси на Хвару. Ми смо, иначе, камповали. Само мојих првих година ишли смо у Пилион регију у изнајмљен апартман. Све остало било је камповање. Имали смо увек врхунску опрему, прво огроман шатор Марешал који је имао три просторије, али буквално. Касније смо купили Брако приколицу која је и дан данас жива и здрава. И онда смо кренули у авантуру звану камповање. Каква је то авантура само била. Моји родитељи крећу у непознато са малом децом. Мој брат који док чекамо трајект кука да се купа. Колона у Дрвенику је километарска па је купање врло изводљиво. Додуше тата има другу верзију “ја морам да џеџим код кола док се ви купате“. И један феноменалан кафић близу плаже. Мимоза се звао.

Никада нисмо ишли у такозвани “парадајз туризам“. Било је тога, да се разумемо, и тада али моји родитељи просто то нису волели. ( А данас “јаооо моје дете је специфично оно једе само брк од петоглавог змаја па морам да му понесем“ )  Само смо носили за успут и обавезно смо имали пуно воћа. Лавор који је био испод татиног седишта, у коме је било сезонског воћа (друга половина јуна) увек је био пун. Ми смо путовали ноћу јер је тати било лакше да вози, а када смо се враћали због Мостара, Сарајева и Вишеграда путовали би дању. И пред зору кад стигнемо до Метковића знали смо да је море близу. Боже која је то радост. Па бројиш слана језера. А, да, заборавила сам и молитву хоџе преко разгласа џамије у зору. Сваке следеће године то ме је подсећало да идем из једне куће у другу кућу. Јер сам се тако осећала, као да идем кући а не на море. А у току ноћи, негде на Јабланици био је ресторан са пастрмком. У сред ноћи увек пун и ту смо волели да једемо.

У Јелси често смо за доручак јели намазану паштету на хлеб и преко парадјз. И јогурт. Додуше ја мало ређе јогурт а моји у огромним количинама. Просто смо волели. И све то због врућег хлеба. Свако је знао своја задужења, ја ујутру идем по хлеб, а тата који је први устајао ишао је на пијацу и у супермаркет. Попио би јутарњу кафу негде на риви обавио куповину и вратио се на другу кафу коју је моја мама кувала. Мама и брат су волели дуже да спавају. А ја одем до једног већег киоска преко пута кампа где је стизао врућ хлеб. Ни дан данас ми није јасно како смо ми јели четири хлеба дневно када смо за вечеру обично били на риви и јели у граду. И ова паштета коју сам купила јуче ме је подсетила по мирису на ону из Јелсе. Није ту било много размишљања. Знао се квалитет, Гавриловић, Јухор и Карнекс. И ми смо много волели неку чајну паштету Гавриловић из лимене тубе и Јухор ону из плаве конзерве. Па кад ставимо парадајз, па одозго је мој брат волео чајну или шунку, ја не. Наједемо се и правац море. Срећа па нам је плажа била на 50 метара од шатора.

Увек смо имали исто место. А док не стигнемо пријатељи су нам чували. Неко стигне два три дана раније од нас. И није било верске нетрпељивости. Били смо сви као породица. Једна породица из Јајца, ми из Јагодине (Светозарева), две породице из Травника и једна из Новог Сада. И она слика, ми стижемо у камп пре подне а они који су већ стигли кад нас виде радости и среће. Нама деци одмах доручак, па кафа мами и тати и велика помоћ око распакивања. А ја и брат са осталом децом правац вода. И остајли смо све до друге половине августа, тј. враћали смо се око двадесетог. Мој брат је увек причао како деки и маки недостаје па су због тога тужни и он мора да се врати а иначе не би. И сигурно није због почетка школе. И касније као већи је исто причао.

Све нам је било дозвољено али некако смо знали шта смемо шта не. Шта је исправно. Никада нисмо правили глупости. Додуше, мало јесте мој брат када је као мали са одраслима скакао са оближњег светионика. Ми смо научили да пливамо буквално, са годину две. Нисмо користили ни гуму ни мишиће. И златно правило је било да породично отпливамо сваког дана раздаљину од неколико километара. Иначе, да појасним, камп је на много лепом месту  на једном рту или полуострвцету где је и гробље са друге стране. И тај мали залив са једне стране кампа од неколико километара ми смо дневно једанпут препливавали. Од обале до обале и назад. А поподне би прешли са друге стране где су стене, ту би скакали у воду као луди. Неписано правило мојих родитеља је да нема километарских плићака и пешчаних плажа. Можеш да се играш и у дубоком. И ја сам то усвојила.  Ваљда зато што смо сви добри пливачи.

У центру на риви била је једна дрвена барака у којој се продавала пита увијача. Они су то звали бурек али је било  као штап дугачко око пола метара и широко око 10 сантиметара. Имало је са сиром, месом и јабукама. То смо обожавали, па ако не идемо негде на вечеру у ресторан то смо обавезно увече јели.  А за ручак није уопште било филозофије. Супа из кесице и неко јело. Обично кромпирићи и месо или нешто на кашику као што је пасуљ. И наравно обожавана прженија. Нисмо се оптерећивали. Вероватно зато што моја мама није била од оних које су “морале“ да изигравају жртву спремајући пуњене паприке. ( у ранијим постовима сам објаснила зашто моја мама није волела да кува и зашто је тата чешће кувао од ње)

Једину ствар коју сам на тим летовањима мрзела али искрено су моменти после ручка када ми се саопшти да морам мало да прилегнем да “одморим“ јер се не иде у воду препуног стомака и у два сата поподне. Обавезно смо куповали стрипове посебно Алана Форда и Капетана Марка и ја сам куповала БРАВО који није излазио код нас. А мама је куповала италијанске часописе. Политикин Забавник је био под обавезно. И као мало да нешто читаш и одмориш. Сећам се кад ми мама то каже као да ми је бркнула у око. После пливање све до сумрака. Па спремање за провод. Ееее срећна времена су то била.

И ја сад једем паштету и парадајз а сећања само навиру. Тај укус паштете ме је вратио у детињство и тинејџерске дане. Ми смо дуги низ година тамо летовали све до рата и није нам падало на памет да променимо. Осећали смо се као код куће. И ја сада не могу да се навикнем на “десет дана летовање“. И волим ту породичну атмосферу без парадајз туризма. Ваљда зато што волим да се јављам комшилуку. А који је ваш укус из прошлости?