Маринковићев воћни колач води вас у Ајвалик регију

Мало да појасним назив. Откуда баш “Маринковићев“ воћни колач?
Ово је један од серијала мојих рецепата као својеврстан омаж свим Србима који данас живе у Ајвалик регији.

Па да кренемо са уводом. 1923. године Кемал Ататурк је направио секуларну Турску. Укинуо је шеријат и увео и између осталог равноправност између полова где су и мушка и женска деца имала подједнака права. Замислите само после силних султана и шеријата неко се одважио да женама да иста права. Први владар у свету који је званично признао секуларну Турску је био наш краљ Александар Карађорђевић.

Ататурк је из захвалности донео одлуку да дозволи насељавање Срба дуж турске обале у Азији, предео од Ајвалик града па до Измира. Крајем двадесетих година прошлог века па све до почетка другог светског рата читаве породице су долазиле али и појединци. Махом су то били Срби из околине Бродарева, Сјенице, Тутина, Нове Вароши али и из неких делова Војводине.

Пошто је Турска проглашена секуларном то је значило да су жене добијале иста права као и мушкарци па тако и у наслеђивању. Међутим закон је био једно а пракса сасвим друго. Турци су проналазили рупе у закону па су тако женска деца наслеђивала пешчану обалу турске јер су мушкарци мислили да је безвредна. И наши Срби су се женили Туркињама и мењали веру верујте и због тих плажа. То наслеђивање пешчаних плажа је још тада донело нешто ново. Женско предузетништво. Јер су већински власници луксузних хотела управо жене.

У то време жене су искључиво се бавиле кухињом и није им било тешко да отворе ресторане или хотеле.

И тако се ја на мом летовању нађем у друштву господина Маринковића који се са својом породицом доселио у место Сарим Сакли још давне 1936 када је имао свега годину дана. Оженио се касније туркињом и променио веру али је презиме оставио. На самој плажи има ресторан јер је наравно његова жена наследила део плаже.

Некада цела та регија била Грчка. Од Измира некадашње Смирне па све до Чанакала можемо видети разна обележија као што су храмови посвећени грчким божанствима. Па по тврдњи археолога Хомерова Троја се налази на сат времена од Чанакала. Србима у таквом окружењу није било тешко да се прилагоде. Кухиња позната, јеловник мање више сличан српском тог доба.

Оно што је чудно било то је да су без обзира на море и рибу рецепти били са овчијим месом. Рибу су наши Срби спремали као неку врсту кулинарског наслеђа које су са собом понели предпостављам због поста. По причи локалног становништва (пореклом из Србије) помешала се турска, грчка и српска кухиња и добијена је идеална мешавина укуса и мириса. Пецива и колачи из те регије су надалеко познати јер су спој традиције и подневља. Када се помене Турска и њихови дезерти прво се помисли на баклаве што је и разумљиво.

Верујте баш сам се изненадила и колачима који су све само не ‘’јако слатки’’ и ‘’тешки’’. Како смо сваки дан ишли код њега на кафу увек је служио неки десерт. Његова жена је спремала лепе и једноставне колаче. И између осталог и овај. Када сам је питала за рецепт рекла ми је да јој је то од свекрве и да га радо спрема јер је једноставан и издашан.

Све се мери малим шољицама од кафе, оне од 1дл. Умутите 3 цела јајета виљушком или ручном мутилицом, не миксером. Додајте 3 вршне шољице шећера, кесицу ванилин шећера и све добро сједините. Додајте шољицу и по уља, 2,5 шољице јогурта, кесицу прашка за пециво и шест равних шољица просејаног брашна. Све сједините и изручите у подмазан и брашном посут калуп. Ја сам користила мале калупе које имам јер волим да колаче носим на поклон мада ђувеч је идеалан. Исецкајте јагоде или неко друго воће по жељи и поређајте по тесту. Да знате воће не тоне па вам не треба да га ваљате у гриз. Пече се на 180 степени око 40 минута. Печено исечете на коцке и то је то.

По жељи можете да поспете шећер у праху ја не јер ми је онда слађи. И баш доста испадне и нарасте одлично. Јако је мекан и фин и по неколико дана. Ето ја сам узела од ње рецепт и могу рећи да је супер. Једноставан а леп и укусан.

Ако желите да посетите ту регију и уживате у чарима турске слатке кухиње мали водич. Посетите полуострво Џунда и пробајте јединствени сладолед. Ни налик нашим сладоледима. Доста је ‘’јачи’’ кремастији, пуног укуса. Још ако му додате пистаћи…пун погодак. Спремају га или на лицу места или у радионицама али у сваком случају ручно. Продаје се искључиво на граме у великим вафл корнетима које пеку на лицу места.

А ако идете у град Ајвалик наићи ћете на мале пекаре које спремају предивна слатка пецива. Пуњена су разним кремовима, кандираним воћем и смесом од тахинија. Осим кафе у Турској је заступљен и чај. Неко би рекао много више него кафа мада ја нисам стекла такав утисак. И уз чај се служе колачи, а уз кафу се углавном служе разне врсте ратлука. На пример ако свратите у неку од традиционалних кафетерија послужиће вас обавезно сувим колачима као што су чајни кексићи са поморанџом. У модернијим кафићима добићете ратлук упакован у целофан уз кафу.

На улици осим ђеврека можете да купите локумадес. То је наслеђе од Грка. Мале пржене лоптице од теста преливене сирупом и посуте циметом. Сећам се једног пијачног дана у Ајвалику када је човек продавао куглице од кадаифа. Боже, како је то било лепо. Ни налик калсичном кадаифу. Кадаиф је био потопљен у ванилла крем а све то сипано у вафл корнет који је имао цимет и кору поморанџе.

Е, на тој пијаци је било пуно пекара који су изнели своја кулинарска умећа. Морам признати да сам чак успела од једног и рецепт да узмем. Топла препорука за пијацу у Ајвалик граду ако вас пут нанесе у том правцу. За величанствени Измир (на грчком Смирна) оставила сам посебну кулинарску бајку у неком од наредних прилога. Почела сам ово кулинарско путовање једним једноставним воћним колачом а завршавам га изразом који Турци увек кажу. Пријатно вам било!